Markova prica
Marko je ležao vezan, znojav, zatežući ruke protiv košulje kojom ga je Lea vezala. Disao je duboko, oči su mu bile razrogačene — od uzbuđenja, straha, želje. Lea je hodala polako po sobi, bosa, u svilenoj haljini koja joj je klizila niz telo. Nije žurila. Znala je koliko vreme postaje oružje kad ga kontrolišeš.
— Znaš... većina muškaraca tvog uzrasta misli da je dovoljno jak, glasan, brz — počela je, sipajući sebi gutljaj vina. — Ali prava snaga je u tome da znaš da čekaš. Da znaš kad si slabiji... i da to voliš.
Zastala je ispred njega. U ruci joj je bila njena crna, čipkana tanga. Polako mu je prešla njome preko lica, kao da mu obeležava kožu svojim mirisom.
— Njušio si me kao gladan pas. Sad je drži među zubima — rekla je tiho, ali odlučno.
Stavila mu je gaćice u usta. Nije se opirao. Učinio je to s uživanjem. Njegov pogled joj je govorio sve — želeo je da bude njen. Da ga nauči. Da ga oblikuje.
Zajašila ga je, ali još nije dozvolila telesni kontakt.
— Pitanje je... da li znaš da služiš. Da li znaš da zaslužiš.
Spustila se uz njegov vrat, zubi su joj blago zagrebali kožu, a zatim je krenula da mu šapuće reči koje nikada neće zaboraviti.
— Nećeš svršiti dok ti ne dozvolim. Možda večeras, možda sutra. A možda kad se vratiš u Beograd. Ako budeš dobar. Ako budeš poslušan. Ako me pogledaš onim svojim poniznim očima dok mi ližeš unutrašnju stranu butina...
Marko je samo klimnuo glavom, a Lea je znala — imao je potencijal. Bio je sirov, ali pun žara. Želeo je da pripada, da se izgubi u njenoj dominaciji. I ona će mu to dati. Polako. Na njen način.
U tom trenutku, pustila mu je ruke. Seo je i gledao je, još uvek bez reči. Ona mu je sela u krilo, uzela lice u ruke i pogledala ga duboko.
— Možeš da govoriš sad. Reci: Zahvaljujem, gospodarice.
Marko je progutao knedlu, crven od vrućine i srama, ali potpuno predan.
— Zahvaljujem, gospodarice.
Lea se nasmešila. Nije imala nameru da ga pusti još dugo.
---
