Egzoticno putovanje plavim Jadranom

More je bilo tiho tog letnjeg jutra kada je Ana zakoračila na palubu broda Aurora. Putovanje preko Jadrana trebalo je da bude kratak predah od haotične svakodnevice, ali nije slutila da će joj promeniti život. Marko je bio mornar već pet godina, dovoljno dugo da prepozna kad neko putuje ne samo zbog destinacije, već i da bi pobegao od nečeg. Ana je nosila pogled koji je tražio mir, ali ga još nije pronašao. Njihov prvi susret bio je slučajan – ili možda sudbinski – kada joj je knjiga ispala na palubu, a on je zgrabio pre nego što ju je vetar mogao odnijeti.

"Volite klasike? " pitao je, držeći Velikog Getsbija. "Više volim izgubljene priče, " rekla je, osmehnuvši se. Tokom narednih dana, počeli su da piju kafu zajedno svaki jutro dok je sunce izlazilo nad horizontom. Govorili su o snovima, razočaranjima, knjigama, mestima koje nikada nisu posetili. Između tih rečenica, neizrečeno je počelo da raste – ono što se ne može reći rečima, već se samo oseća pogledima i tišinom između njih. Jedne večeri, dok su talasi šaptali tajne ispod mesečine, Marko je rekao:"Znaš, kad se vratiš.

. . nešto će ti nedostajati. A ja mislim da to neće biti brod. "Nisu morali da kažu više. Pogledi su im se sreli, i u tom trenutku, svet je bio samo njihova priča. Njegove usne su najpre dotakle njene stidljivo, kao da pita za dozvolu. Kada nije uzmakla, kada mu je uzvratila poljubac, svet se utišao. Njegove ruke bile su tople na njenim leđima, nežne ali čvrste, kao da je čuva od svega što je ostavila za sobom. Ana je osetila kako se u njoj budi nešto davno zaboravljeno—želja, ali ne samo telesna.

Želja da pripada, da bude viđena, da se potpuno preda trenutku. Ušli su u njegovu malu kabinu, obasjanu samo slabim svetlom fenjera. U tišini, on joj je otkopčao bluzu, prstima koji su drhtali od nežnosti. Ona mu je skinula majicu, otkrivajući telo koje je bilo grubo od rada, ali ranjivo pred njom. Vodili su ljubav sporo, kao da uče jezik koji su već znali. Njihova tela su se spojila u ritmu talasa, a svaki dodir bio je kao odgovor na pitanje koje nisu znali da su postavili. Kasnije, dok je ležala uz njega, glave oslonjene na njegova prsa, čula je kako mu srce kuca mirno, sigurno.

Kao svetionik. "Znaš, " rekla je tiho, "ako se ovaj brod nikada ne zaustavi, ja neću imati ništa protiv. "Marko je poljubio njenu kosu i šapnuo: "Ni ja. Samo da si ti tu. "Jutro ih je zateklo zagrljene, dok je prvo svetlo dana prosipalo zlatne tragove po posteljini. Ana je otvorila oči prva. Gledala je Marka kako spava, spokojan, sa blagim osmehom na usnama, i srce joj se steglo—od lepote, od straha, od želje da vreme stane. Nije navikla da se budi pored nekoga. Naročito ne sa osećajem da je ta osoba.

. . dom. Njegova ruka instinktivno je našla njen struk, privukla je bliže, i promrmljao je u polusnu: "Tu si. ""Jesam, " šapnula je. "I prvi put ne razmišljam gde bih drugo mogla biti. "Kasnije, dok su zajedno čistili ribu koju je Marko prethodnog dana ulovio, smejali su se. Sitnicama. Pogrešnim rezovima. Ruci umazanoj od ljuski. A Ana je u tom smehu prepoznala nešto dublje od zadovoljstva—osećaj pripadanja. Uveče su sedeli na obali jednog malog, zabačenog ostrva. Bili su sami, daleko od svega poznatog.

I dok su gledali u tamno nebo prepuno zvezda, Ana je skinula sandale i bosa zakoračila u plićak. "Dođi, " pozvala ga je. "Hajde da ne budemo samo priča sa broda. Hajde da budemo nešto stvarno. "Marko joj je prišao, stao iza nje, obuhvatio je rukama dok su talasi zapljuskivali njihova stopala.

Erotske priče